III. СЛИКА

Соба Калуђерова у манастиру Дуги; на сред собе један сто. на њему неколико старих књига; о зиду икона св. Николе, пред њом кандило; о десном зиду висе гусле, две мале пушке, један јатаган, џевердар, неколикомањих троножних столица и један стари столовач; застолом седи Калуђер Илија, до њега Или Куч и Иван
Драгов, даље Вуле и Перо Иванов и неколикоЦрногораца.

1. ПОЈАВА

КАЛУЂЕР

Који је гледао у једну књигу, полаже исту

на сто и говори

Страдање је свакоме човјеку

Ка' прћија нека Богом дана
ил' ка' други предмет у животу

Јер страдања да нема људима
Не би знали шта је уживање;

Ал' страдање за род и вјеру
То је дужност свакоме човјеку.
Ко год није поша' путем правде
Његове су пропануле наде.

Скида гусле и пружа их Или Кучу.

На. Илија, узми ове гусле

Па запјевај пјесму из прошлости,

Да би ми се одморила душа

Јер ме неки немир обузео

Зло се неко мора догодити!

ИЛИ КУЧ

Прима гусле, удешава их и пјева.

Гусле моје, гусле јаворове

помените Српске Соколове

И жалосну браћу из окова.

Јер крај свијех нечувених мука
Србин пјева преко џевердара,
Све у име Бога Милоснога
И у здравље Српскијех Бораца.
Што крв лију, ево пет вјекова
И подносе муке свакојаке
На коцима и на конопцима,
Сузе лију, проклињу неслогу.

Жене с ђецом за слободу пиште
Мајке срца за синове тиште,
Што се муче свуд по планинама
Не да благо по шумама траже
Но вјечито Слободу да страже.
Домове им Турци опљачкаше,
И цијело благо одузеше,
И светиње српске погазише,
Срб наследник Рима богатога
И цијелог Византијског Царства
Цар Балкана под Душаном Силним
И представник силе и господства
Го, бос, гладан у ритама лута;

Нама овђе ништа не остаде
До гусала и Крста часнога,
И оружја сјајног у рукама!

2. ПОЈАВА

ВОЈВОДА МАРКО

Улази, сви устају, Или Куч
прекида пјесму и оставља гусле.

Помаже Бог, браћо Црногорци!

СВИ

Бог ти вазда помога', Војводо!

ВОЈВОДА МАРКО

Ја чух гусле уз поље идући,
Иза неке бриге и љутине
Мало ми се поткријепи душа,
Јер кад човјек у невољи пјева,
Даје себи неко задовољство
Борећи се против своје туге!

КАЛУЂЕР

Обраћа се Перу Иванову.

Ајде, Перо, донеси ракије
Али оне лозовине јаке
Што добисмо на дар из Дољана.
Да Војвода попије чашицу
А и ми још коју уз Војводу!

ПЕРО ИВАНОВ

Доноси ракију и пружа
је Калуђеру.

Ево, оче, наздрави Војводи,
Видим да сте оба забринути,
Па ракија разгони сву тугу
И отвара говор на скупштини!

КАЛУЂЕР

Пружа боцу Војводи, и сви пију редом са здравицом
„Да сте ми здраво" и општим одговором „Здраво
био"и „Бог ти дао здравље."

Ми чекамо од тебе, Војводо,
Да чујемо какве разговоре,
Јер долазиш сада са Цетиња,
Гдје су били на окуп војводе
И главари од све Црне Горе
Оћемо л' се дизат на оружје
И с Турцима рат загазити?
Оћел' устат браћа Херцеговци?
Што јављају браћа из Србије?
Јер овако живјет се не може,
Гледат' браћу где ките вјешала
Ил' главама како коље красе.

ВОЈВОДА МАРКО

Не чуди се ништа, духовниче,
Данови су сада ка' године,
Сваки носи чудније распеће,

Сваког дана све новије бива,

Свакоме је веће додијао

Овај тешки живот под Турцима,

Србин више мировати неће,

Неће проћи ни година дана,

А устаће браћа Херцеговци,

Да се боре за своју слободу,

А ми ћемо одмах прискочити

И крваву војну прихватити.

Ја сам био досад на Цетињу

На вијећу а са Војводама

И Николом Црногорским књазом;

И ја сам се код њих зарекао,
Да ћу први ударит' на Турке
Са Кучима и свима Брдима,
Да ћу тврди Медун заузети.
Сви Војводе једнако рекоше,
Да ће свако на своју крајину:

К Невесињу Зимоњић Богдане,
Пут Никшића Павловићу Пеко,
Према Спужу Пилетићу Јоле,
Преко Кома Војвода Миљане,
Уз Црмницу Машо Ђуровићу
Пут Приморја Божо Петровићу,
Ка Мостару Вукаловић Трифко
Ја на Медун и на Подгорицу.

Мало размишља па опет наставља.

Од када је сунце огријало,
Није било тежега времена,
Јер се Турци много осилише,
Грабе, муче јадну сиротињу,
Све што ваља на силу отеше;

Пограбише поља и градове,
Погубише најбоље јунаке.
Ал' Турцима ни то доста није,
Већ још хоће да бирају главе.
Мислим, да сте и ви за то чули
Да се Паша Подгорички хвали,

Како ће ме посјећ' на мегдану
Глас и мени изненада дође.
Ја узјахах коња Арнаута,
Хитајући Подгорици дођох
Позвах Бега, да с' на мегдан јави,
Ал' би срећа моја ил' његова
Да се Јусо дома не десио,
А оћасмо рашчистит' рачуне,
Једном ће се мријет свакојако,
Гдје ће љепше него на мегдану.

ИЛИ КУЧ

Знам да смијеш на мегдан да пођеш
И да ти је мегдан омилио,
Ал' ти није за невољу било,
Крај толиких Кучкијех Јунака,
Јер погубит' Бега на мегдану
То за Змаја Марка Миљанова
Исто што и попит чашу вина;

Ал' су Турци мучке убојице,
Сачекаће тебе у засједи,
Те ћеш лудо главу изгубити.
Ја се чудим и Бога захваљам,
Што си главу и сада изнио,
На срамоту толиким Турцима
А на срећу Куча цијелијех,
И ја тебе преклињем, Војводо,
Да ту главу мало боље чуваш,
Не због тебе него због племена;

Српству данас више Марко вреди
Но Турцима хиљаде Јусуфа!

ВОЈВОДА МАРКО

Знам, Илија, ал' другче не могу;

Мене зову, ја им се одзивам.
Зар потомак Кастриотић Ђорђа
И Дрекала, Лала и Радоње
Да још неког за замену тражи?

Част јуначка кад је у питању
Не правда се никаквим разлогом.
Ја у петак идем међу Турке,
Макар знао главу изгубити.
Остајте ми збогом, браћо драга,
Благослови, оче духовниче!

КАЛУЂЕР

Благословен, и Бог нек те чува!

СВИ

Устају и скидају капе.

Збогом поша' и Бог нек те чува!

Марко одлази, сви седају забринути и ћуте.

КАЛУЂЕР

Забринуто подбочио главу и као за себе говори.

Црна слутња срце ми раздире,
Дивну главу Марка Миљанова
Видим, где се сва у крви купа;

Плачу Кучи а ликују Турци
Српство губи најбољег јунака!

ВУЛЕ ИВАНОВ

Скаче узбуђено.

Не тако ми Бога, Духовниче,
Неће стрико главу изгубити
Док је мене и на мени главе.
Братственик сам и моје је право
Својом главом замјенит његову.
Овог часа ја идем у Турке,
Нећу звати Јусуфа на мегдан,
Нећу звати јер неће изићи,
Већ ћу чекат негдје у бусији,
Џевердаром убити Јусуфа;

Ноге брзе и џевердар љути
Још ми могу сачувати главу!

ПЕРО ИВАНОВ

Који је за то време устао и говори
узбуђено и одлучно.

Не дам ни ја Крста ми Часнога.
И ја идем да замјеним стрика
Овог часа крећем Подгорици,
Ја бусију никакву не тражим,
Већ ћу чекат' пред домом Јусуфа
И убит' га пред свима Турцима
Оног часа када се појави,
Стати њему ногом под грооце
К'о Обилић силноме Мурату
Још над њим ћу коло заиграти!

Мало застаје...па наставља увређено.

Немојте ме тако погледати!
Јест, ја имам деветнест љета,
Ал' се сваким могу понијети
На рукама или џевердаром!

ИЛИ КУЧ

Вуле, Перо, ви сте момчад млада,
Сад почели текер четовати
И крвавит од боја оружје;

Није лако мегдан дијелити
На сред друма међу планинама
Гдје гледају браћа и дружина,
А камо ли у турској касаби
Међ' толико хиљада Турака,
Без вашега друга ниједнога.
Та Турци су варалице старе,
Па се бојим да вас не ухвате.
Ја не жалим вашу погибију,
Но што ћете њима славу дати
Ако не би убили Турчина.
Ја ћу стари на мегдан изићи,
Па и ако ја изгубим главу,
Ја сам, дјецо, добро остарио
Смрт за мене би била лијепа.

КАЛУЂЕР

Знам, Илија, да си четник стари,
Ти си доста посјекао глава
Албанијом и Старом Србијом;

Пушке су ти кости изломиле,
А тамнице лице изгрдиле;

Знам, да су те на крст распињали.
Кад те оно у Пећ' ухватише
Забадали спице под ноктима
И свакијех мука намучили;

Ти си доста добио мегдана,
Но би био зазор и срамота,
Да ти стари на мегдан изађеш,
Кога можеш добит и не добит',
А крај ових младијех змајева,
Што су кадри стићи и утећи,
И на страшном мјесту постојати.
Онај опет, ко иде међ' Турке
Главу своју он меће у торбу,
О повратку ту говора нема,
Па да има крила соколова
И панцире косовских јунака;

Ал' посао, за који се хвата,
На сигурно мора извршити,
Да Војводи он главу замјени.
Опет смишљам, грехота би било,
Двије главе Куча најбољијех
Дат' за једну Јусуфову главу.
Од два брата један може поћи,
Али који нек' отац пресуди!

ИВАН ДРАГОВ

Да сам млађи, оче духовниче,
Овдје не би било разговора,
Ко би поша' Марка да замени;

Ал' овако, старост ова пуста,
Ноге слабе а очи издале,
Нагоне ми срце да крвави

И да дјецу још боју неуку
Ја сам шаљем да их кољу Турци,
И да главу једног мога сина
У замјену и за своју тражим,
Јер је живот Марка Миљанова
Част и слава куће Поповића,
Част и слава цијелог племена
Част и слава Српства цијелога
Главу, велиш, треба ја да даднем
Главу мога Вула или Пера.
Цена једна као цена друга,
Обје главе једнако су драге,
Ал' циљ сама жртву означује,
Вуле рече, да ће у бусију,
И чекати док се Турчин јави,
Који може проћи и не проћи
Перо опет право на Турчина
И тражити да га одмах нађе.
Задоцнил' се са убиством Јуса
Марко оде и изгуби главу
И узалуд наши разговори;

Зато, Перо, мој премили сине,
Иди, сине, и срећно ти било,
Чувај образ куће Поповића;

Твојом главом треба да замјениш
Најславнијег српскога војводу;

Приђи сине, да те на растанку
Последњи пут стиснем и пољубим!

ПЕРО ИВАНОВ

Љуби се са оцем и са свима.

Хвала, тебе, драги родитељу,
Збогом остај, оче Духовниче,
Збогом, Вуле и збогом Илија,
Поздрав'те ми све наше рођаке,
Кад чујете моју погибију.

Скида капу, диже у вис и обраћа се у
правцу куда је отишао Војвода Марко.

Збогом стрико, војевода Марко,
Знај, да Кучи сви ће изгинути,
За част твоју и за твоју главу.

Обраћа се Истоку, у правцу брда.

Збогом Кучи, моје племе славно,
Вјечна стражо, Српске Зете славне,
Колијевке Немање Моћнога
Светог Саве, Душана Силнога
И Генија Духа и Слободе
Кара-Ђорђа и Славног Његоша.
Останите као што сте били,
Бич тирану, заштита нејаку,
Страх и трепет околним Турцима;

Чувајте нам аманет ђедова:

Част, Слободу, шуме и планине,
Наше главе свуд по Комовима,
По Врмоши и на Велипољу,
Јер је свака стопа натопљена
Њином крвљу и њиним костима,
Главе дајте, аманет чувајте
Док је сунца и док је мјесеца
И последњег Куча у планини.

Обраћа се северо-истоку.

Збогом Српство, свемоћни кумиру,
Поздравља те с високих Комова
„Горски хајдук, што гони хајдуке,"
У моменту, када сам полази,
На жртвеник свој живот да баци,
За Част твоју и Слободу златну
И за живот најбољег Војводе.

Са уздигнутом капом у вис одлази.

КАЛУЂЕР

Подиже крст у вис и после кратке молитве
обраћа се к небу; сви клече гологлави и крсте се.

О Свемоћни, Творче васионе,
Ти, што зрачиш путе ка Спасењу,
Част, Слободу мом племену чуваш
И Тробојку Српства цијелога,
Прими жртву благородног чувства,
Ал' помози младоме јунаку,
Да му како око не замагли,
Ил' џевердар љути не превари,
Када смрти у очи погледа
И Јусуфа ме тол'ким Турцима
Он убије и на земљу свали!

                                                            Сви се крсте и тужно разилазе.

                                                            Завјеса пада.

Повратак на ПОЧЕТАК                                                                                                                    Повратак на САДРЖАЈ