II.
SLIKA
Пред Јусуф
Беговим домом у Подгорици.
ВОЈВОДА МАРКО
Улази нагло
(на малом белом коњу или пешке), левом
руком на балчаку сабље, погледа око себе и на кућу.
руком на балчаку сабље, погледа око себе и на кућу.
Баш на свит зоре са Истока,
Јутрос бејах на Пољу цетињском
И купах се зрацима слободе,
У свежини јутарњих зефира,
Што с гордога Кома долијећу,
И на Ловћен сусрећу облаке,
Враћајућ' их над морском пучином;
Јутрос бејах на Пољу цетињском
И купах се зрацима слободе,
У свежини јутарњих зефира,
Што с гордога Кома долијећу,
И на Ловћен сусрећу облаке,
Враћајућ' их над морском пучином;
Мишљах нешто о овим Турцима,
И њиховом неизмерном гњеву,
Што излише на мучени народ;
И њиховом неизмерном гњеву,
Што излише на мучени народ;
Јер од кад су Балкан освојили,
Сваке јаде нечувене раде,
Да Србину угасе огњиште!
Ја са четом Српских Осветника,
Из крвавих Црногорских брда,
Тражим згоду за освету роду.
И кад душу мисао озари,
Глас ми мучан изненада дође,
Да се Паша подгорички хвали,
Да му треба још једно свршити,
Па да може мирно пашовати,
Да посјече мене на мегдану,
Како зачух ову турску хвалу,
Затресе се душа у тијелу,
Као да ме ошинула гуја,
И к'о да ми мрче пред очима,
Поздравих се са дружином редом,
И узјахах коња Арнаута,
Овог часа Подгорици дођох,
Да се Јусу на биљези јавим,
Макар своју не изнио главу!
Сваке јаде нечувене раде,
Да Србину угасе огњиште!
Ја са четом Српских Осветника,
Из крвавих Црногорских брда,
Тражим згоду за освету роду.
И кад душу мисао озари,
Глас ми мучан изненада дође,
Да се Паша подгорички хвали,
Да му треба још једно свршити,
Па да може мирно пашовати,
Да посјече мене на мегдану,
Како зачух ову турску хвалу,
Затресе се душа у тијелу,
Као да ме ошинула гуја,
И к'о да ми мрче пред очима,
Поздравих се са дружином редом,
И узјахах коња Арнаута,
Овог часа Подгорици дођох,
Да се Јусу на биљези јавим,
Макар своју не изнио главу!
ЈУСУФ БЕГ
Појави се
иза Маркових леђа, заплашено трза се
и враћа у кућу са речима.
и враћа у кућу са речима.
Ала му бељаверсан!
ВОЈВОДА МАРКО
Куца у
врата и виче.
Јеси л' дома, силни Јусуф Беже,
Мени твоје хвале додијаше,
Да ћеш мене на мегдан позвати.
Ти ме незва, а ја незван дођох,
Не треба ти далеко ходити,
Нити добра коња заморити,
Ево Марка пред твоје дворове,
Ајд' на мегдан да се огледамо!
Мени твоје хвале додијаше,
Да ћеш мене на мегдан позвати.
Ти ме незва, а ја незван дођох,
Не треба ти далеко ходити,
Нити добра коња заморити,
Ево Марка пред твоје дворове,
Ајд' на мегдан да се огледамо!
СЛУШКИЊА
Намаља се
на врата
покривена фереџом.
покривена фереџом.
Ко то зове честитога Бега,
Бег се није дома придесио!
Бег се није дома придесио!
ВОЈВОДА МАРКО
Кад се није дома придесио,
Кажи онда, гдје се је сакрио?
Кажи онда, гдје се је сакрио?
СЛУШКИЊА
Бег се није ни од кога крио,
Но је вазда на биљези био,
Ал' је сада у Зету пошао,
Да прикупља цареве хараче!
Но је вазда на биљези био,
Ал' је сада у Зету пошао,
Да прикупља цареве хараче!
Слушкиња се
повлачи.
ВОЈВОДА МАРКО
Не вјерујем ни теби, ни Бегу,
Еј, Јусуфе, изиђи на мегдан,
Јер ја имам и других послова,
У времену кад ми браћа цвиле,
Но на мегдан да призивам Турке.
Мој је поса' противу твојега,
Било данас или другог дана
Ми се Пашо сусрести морамо;
Еј, Јусуфе, изиђи на мегдан,
Јер ја имам и других послова,
У времену кад ми браћа цвиле,
Но на мегдан да призивам Турке.
Мој је поса' противу твојега,
Било данас или другог дана
Ми се Пашо сусрести морамо;
Хајд на мегдан ако жена ниси!
Не чује се
нико, окреће се око себе и одлази.
ЈУСОВА КАДУНА
Која је
стајала поред прозора, мало прикривена,
појављује се на прозор и гледа нагињући се за
Војводом.
појављује се на прозор и гледа нагињући се за
Војводом.
Силна коња, а силна јунака,
Више таквог не родила мајка,
Ил' гледао око соколово,
Ил' стас мушки, ил' лијепу главу,
Или срце Змаја Планинскога,
Што натјера силнога Јусуфа,
Да се скрива и у кућу бјежи,
И, да дрхти пред мојим очима,
Ко ја жена, кад пред њиме стајах?
Држах до сад, да ће земља прије
Проломит' се и у зрак пропасти,
Но што б' Јусо пред ким задрхтао.
И ако је гријех пред Пророком,
Захваљам ти, Кучки Војводо,
За ту срећу, што ми данас пружи,
Да ја гледам својима очима,
Свога мужа, Пашу бијеснога,
Како дрхти и како се скрива!
Више таквог не родила мајка,
Ил' гледао око соколово,
Ил' стас мушки, ил' лијепу главу,
Или срце Змаја Планинскога,
Што натјера силнога Јусуфа,
Да се скрива и у кућу бјежи,
И, да дрхти пред мојим очима,
Ко ја жена, кад пред њиме стајах?
Држах до сад, да ће земља прије
Проломит' се и у зрак пропасти,
Но што б' Јусо пред ким задрхтао.
И ако је гријех пред Пророком,
Захваљам ти, Кучки Војводо,
За ту срећу, што ми данас пружи,
Да ја гледам својима очима,
Свога мужа, Пашу бијеснога,
Како дрхти и како се скрива!
КРЧМАРИЦА ВИДА
Наилази.
За ким гледаш честита Кадуно,
Да не треба кога да ти зовнем?
Да не треба кога да ти зовнем?
ЈУСОВА КАДУНА
А не, Виде, не требам никога,
Већ ја гледам за Војводом Марком
Да Бог да му оружје сијало,
Ал' порода мушког не имао!
Већ ја гледам за Војводом Марком
Да Бог да му оружје сијало,
Ал' порода мушког не имао!
ВИДА
Што га кунеш, добро разумијем,
Јер Туркиња другче и не може,
Већ да куне Влаха проклетога,
Јер Туркиња другче и не може,
Већ да куне Влаха проклетога,
Ал' кад кунеш што га благосиљаш,
То ми Кадо у главу не иде?
То ми Кадо у главу не иде?
КАДУНА
Баш напротив, крчмарице Виде,
Ја га кунем што му добра желим,
А не зато, што би га мрзела!
Ја га кунем што му добра желим,
А не зато, што би га мрзела!
ВИДА
Више чујем, мање разумијем,
Не знам, Кадо, како ти то мислиш?
Не знам, Кадо, како ти то мислиш?
КАДУНА
Видиш, Виде, таквога јунака
Више никад не роди Влахиња,
Па ни сама Маркова кадуна,
Зашто онда да овакав јунак
И у гробу не почива мирно,
Но да дрхће због слабости сина,
Ил' срамоте, ко би мога' знати!
Више никад не роди Влахиња,
Па ни сама Маркова кадуна,
Зашто онда да овакав јунак
И у гробу не почива мирно,
Но да дрхће због слабости сина,
Ил' срамоте, ко би мога' знати!
ВИДА
Да си здраво, благородна Кадо,
За ово ти из душе захваљам;
За ово ти из душе захваљам;
Богме ово и Марку ћу казат'!
КАДУНА
Кажи Виде, ал' чувајте тајну,
Јер ми Марко узе срце живо,
Од кад видех, да над мојим мужем
Има неког јачег и силнијег.
Ја тек данас добро разумједох
Значај р'јечи Мандушића Вука:
Јер ми Марко узе срце живо,
Од кад видех, да над мојим мужем
Има неког јачег и силнијег.
Ја тек данас добро разумједох
Значај р'јечи Мандушића Вука:
„Ја сам хајдук што гони хајдуке,
Гласнија је моја хајдучија."
Мој муж тамни, сад ми сија Марко
Збогом Виде, аманет ти тајна!
Гласнија је моја хајдучија."
Мој муж тамни, сад ми сија Марко
Збогом Виде, аманет ти тајна!
Затвара
прозор. Вида журно иде.
Долази мнозина Турака, узбуђених.
Долази мнозина Турака, узбуђених.
РУСТЕМ
А бисмиљај гдје Каурин дође
Усред наше варош Подгорице,
Зва на мегдан Пашу царевога,
На мегдан му нико не изиђе,
Од толико ага и бегова,
И вјернијех царевијех слугу!
Усред наше варош Подгорице,
Зва на мегдан Пашу царевога,
На мегдан му нико не изиђе,
Од толико ага и бегова,
И вјернијех царевијех слугу!
АХМЕТ
Он је звао само Јусуф-Бега,
А другога баш није никога!
А другога баш није никога!
РУСТЕМ
Не би било ни за нас срамота,
Да је ма ко на мегдан изаша',
Ил' убио мучки Каурина.
Тек у Куче више да не пође,
Да се хвали међу хајдуцима,
Да је звао Пашу царевога,
Да јуначки мегдан подијеле,
И то усред варош Подгорице,
Пред очима толиких Турака,
И да мегдан не смеде да прими
Нити паша, нит' ко од Турака.
Кад Цар чује у нашем Стамболу
За ту нашу бруку и срамоту,
Сабље ће нам царске одузети,
Да их никад више не пашемо!
Да је ма ко на мегдан изаша',
Ил' убио мучки Каурина.
Тек у Куче више да не пође,
Да се хвали међу хајдуцима,
Да је звао Пашу царевога,
Да јуначки мегдан подијеле,
И то усред варош Подгорице,
Пред очима толиких Турака,
И да мегдан не смеде да прими
Нити паша, нит' ко од Турака.
Кад Цар чује у нашем Стамболу
За ту нашу бруку и срамоту,
Сабље ће нам царске одузети,
Да их никад више не пашемо!
АХМЕТ
Нама блиста у срми оружје
А у злату и свили хаљине,
Све грабећи сиротињу рају;
А у злату и свили хаљине,
Све грабећи сиротињу рају;
Султан шаље пара без есапа,
Ми пијемо вино и ракију,
Што никако у коран не пише;
Ми пијемо вино и ракију,
Што никако у коран не пише;
Пророку смо добро згријешили,
Јер смо прави закон погазили.
Марко опет и сви Црногорци
Могу чињет' све што им је драго
Иако су гола сиротиња.
Ја се чудим и од чега живе,
Кад немају поља, ни добара,
Јер што ваља све смо им отели,
Па нас ипак они нападају,
Без престанка сваког божјег дана,
Као вуци на пуну торину
Нападају Никшић и Грахово,
Спуж и Жабљак и Медун крвави,
И све наше редом карауле;
Јер смо прави закон погазили.
Марко опет и сви Црногорци
Могу чињет' све што им је драго
Иако су гола сиротиња.
Ја се чудим и од чега живе,
Кад немају поља, ни добара,
Јер што ваља све смо им отели,
Па нас ипак они нападају,
Без престанка сваког божјег дана,
Као вуци на пуну торину
Нападају Никшић и Грахово,
Спуж и Жабљак и Медун крвави,
И све наше редом карауле;
Друмовима проћи не смијемо,
Опљачкаше на друму путнике,
Дина ми ће узет Подгорицу!
Завјеса пада
