I. СЛИКА
Соба у Јусуф-Беговом дому у Подгорици. О десном зиду виси једна сабља, две мале пушке, један џевердар и један бињиш. Соба застрта ћилимима. наоколо миндерлуци са јастуцима. Јусуф Бег седи наслоњен на леви лакат; с десне стране му седи Рустем Шеов, с леве Ахмет Смајов; наоколо још неколико Турака, који се међусобно разговарају и пуше дуван у симсијама.
Пред њима један ибрик са водом. Улази слушкиња и доноси им кафу.
ЈУСУФ БЕГ
Одбија
неколико димова
и говори гласно.
и говори гласно.
Не дају нам мира Црногорци,
Нападају на нас са свих страна
У поноћи, као у сред дана,
Бију Турке и чифлуке пале,
Грабе наше главе и имања.
Ал' над свима Кучи загрдише,
Јер што војске од њих изгубисмо,
које муке од њих претрпјесмо,
То једино Алах може знати.
Да би им бар како доскочили,
Ми на вјеру многе домамисмо,
И вјешала с њима окитисмо,
Те висише докле не скапаше;
Нападају на нас са свих страна
У поноћи, као у сред дана,
Бију Турке и чифлуке пале,
Грабе наше главе и имања.
Ал' над свима Кучи загрдише,
Јер што војске од њих изгубисмо,
које муке од њих претрпјесмо,
То једино Алах може знати.
Да би им бар како доскочили,
Ми на вјеру многе домамисмо,
И вјешала с њима окитисмо,
Те висише докле не скапаше;
Ми тамнице робљем препунисмо;
Затварасмо путе и пазаре,
Само да би признали Султана,
И плаћали цареве хараче,
Ал' залуду, Свечеве ми Браде,
Изглавити с њима не можемо!
Само да би признали Султана,
И плаћали цареве хараче,
Ал' залуду, Свечеве ми Браде,
Изглавити с њима не можемо!
РУСТЕМ
Вала, Јусо, неће бит' залуду,
А у здравље пашега Султана,
Што је силом Балкан притискао,
Те све Српске Земље до Дунава
Окићене стоје мунарима;
А у здравље пашега Султана,
Што је силом Балкан притискао,
Те све Српске Земље до Дунава
Окићене стоје мунарима;
Нека Султан само заповеди,
Да домове влашке раскопамо,
И нек пошље из Азије војску,
Од свих ових голијех горштака,
Неће нигдје останути трага!
Да домове влашке раскопамо,
И нек пошље из Азије војску,
Од свих ових голијех горштака,
Неће нигдје останути трага!
АХМЕТ
Говори
свима.
Кад смо дома, ми добро зборимо,
Фалимо се један пред другијем
И на причи ми ти све свршимо,
Али кад се с њима побијемо
То се тако лако не свршава,
Већ се увјек грдни повраћамо,
И кадгод смо нешто запљенили,
Многе смо им главе оставили.
Наш је Султан често диза' војску,
Да би Црну Гору освојио,
Ал' у томе још није успио.
Само Алах томе рачун знаде,
Кол'ко наших по горама паде!
Фалимо се један пред другијем
И на причи ми ти све свршимо,
Али кад се с њима побијемо
То се тако лако не свршава,
Већ се увјек грдни повраћамо,
И кадгод смо нешто запљенили,
Многе смо им главе оставили.
Наш је Султан често диза' војску,
Да би Црну Гору освојио,
Ал' у томе још није успио.
Само Алах томе рачун знаде,
Кол'ко наших по горама паде!
ЈУСУФ БЕГ
Добар дио ломне Црне Горе
Ми смо браћо до сад пребринули,
Ал' су зато многи милиони
У Морачу мутну убачени;
Ми смо браћо до сад пребринули,
Ал' су зато многи милиони
У Морачу мутну убачени;
Све залуду, кад се Кучи крену,
Медун тврди град ће освојити;
Медун тврди град ће освојити;
А Медун је Подгорици глава,
И тад ће нам јадом дојадити.
Жали Боже, што паре трошимо.
И шиљемо благо Војводама,
Подмитити ми их не можемо!
И тад ће нам јадом дојадити.
Жали Боже, што паре трошимо.
И шиљемо благо Војводама,
Подмитити ми их не можемо!
РУСТЕМ
А Дина ми, неће бит залуду,
Неће смети ни оком тренути,
А камо ли против нас кренути.
И ако је Медун на удару,
Медун има војске и топова,
Доста царске хране и џебане,
Још четири тврде карауле,
Од Медуна па до Подгорице,
Неће смети ни оком тренути,
А камо ли против нас кренути.
И ако је Медун на удару,
Медун има војске и топова,
Доста царске хране и џебане,
Још четири тврде карауле,
Од Медуна па до Подгорице,
А свака је препуна Турака,
Хоће ћутат' па и ако неће;
Хоће ћутат' па и ако неће;
А ми им се ни молит' нећемо,
Крај толике војске и топова;
Крај толике војске и топова;
Па ви знате што се рекло давно,
Чија сила тога је и царство.
Па још Кучи топова немају,
Ни за пушке праха, ни олова,
Сами барут праве по пећина,
С тим не могу ништа учињети;
Чија сила тога је и царство.
Па још Кучи топова немају,
Ни за пушке праха, ни олова,
Сами барут праве по пећина,
С тим не могу ништа учињети;
Главаре им треба намамити,
Похватати па их повјешати,
Ил' побити ил' сургумисати,
Као што смо и до сад чињели!
Похватати па их повјешати,
Ил' побити ил' сургумисати,
Као што смо и до сад чињели!
АХМЕТ
А како ће они нас слушати,
Када они никог не признају,
Нит' плаћају цареве хараче,
Нити дају паре ни динара,
Већ ми њима редовно дајемо,
Неком паре, а неком оружје,
А некоме од свите хаљине,
Дако би их како удобрили,
Само да нас оставе на миру,
И штету нам не бише чињели,
Но залуду вук ћуд не мијења,
Већ да граби, па ма како било.
Како нам је јадно пријатељство,
Кад свакога дана нападају,
Са четама све до Подгорице;
Када они никог не признају,
Нит' плаћају цареве хараче,
Нити дају паре ни динара,
Већ ми њима редовно дајемо,
Неком паре, а неком оружје,
А некоме од свите хаљине,
Дако би их како удобрили,
Само да нас оставе на миру,
И штету нам не бише чињели,
Но залуду вук ћуд не мијења,
Већ да граби, па ма како било.
Како нам је јадно пријатељство,
Кад свакога дана нападају,
Са четама све до Подгорице;
Како сунце за врхове зађе,
Пе смијемо из куће изићи;
Пе смијемо из куће изићи;
Чак на тврди Медун нападају,
Отимају храну низамима;
Отимају храну низамима;
Због њих ми је кућа омрзнула
И имање у Дољане равне!
И имање у Дољане равне!
ЈУСУФ БЕГ
Вјерујте ми, тако више неће,
Но ил' ћу их силом покорити,
Натјерати да хараче плате,
И царева да постану раја,
Ма их моро огњем изгорети,
Ил' ја више пашовати нећу!
Но ил' ћу их силом покорити,
Натјерати да хараче плате,
И царева да постану раја,
Ма их моро огњем изгорети,
Ил' ја више пашовати нећу!
РУСТЕМ
Не могу се Кучи покорити,
Докле год им Марко заповједа,
Јер он води Куче и подбада,
Да зулуме свакојаке раде;
Докле год им Марко заповједа,
Јер он води Куче и подбада,
Да зулуме свакојаке раде;
Ту ми скоро као неко каза,
Да је Марко поша' на Цетиње,
И тамо је примљен у Сенату!
Да је Марко поша' на Цетиње,
И тамо је примљен у Сенату!
АХМЕТ
Истина је то, што Рустем каже,
Да Војвода Куче уређује
И злу нашем највећи је кривац;
Ја чух, да је добио оружје,
И некакве крсташе барјаке,
Још, да тајно уређује војску,
Све од самих горскијех хајдука,
Из крвавих свих седморо брда,
Дрхте брда под њиним ногама,
А од беса њиховог оружја
Турчин не сме ни жив да се чује,
Од границе кршне Албаније,
Па до наше варош Подгорице.
Ко се не би од Марка бојао,
Кад од њега Албанија стрепи,
Јер је њојзи јадом дојадио,
Плијенећи на буљуке овце,
Ил' водећи коње ил' волове,
Носећ' турске главе и оружје;
И некакве крсташе барјаке,
Још, да тајно уређује војску,
Све од самих горскијех хајдука,
Из крвавих свих седморо брда,
Дрхте брда под њиним ногама,
А од беса њиховог оружја
Турчин не сме ни жив да се чује,
Од границе кршне Албаније,
Па до наше варош Подгорице.
Ко се не би од Марка бојао,
Кад од њега Албанија стрепи,
Јер је њојзи јадом дојадио,
Плијенећи на буљуке овце,
Ил' водећи коње ил' волове,
Носећ' турске главе и оружје;
Још те силан свуд с поносом каже,
„К'о што је Ком глава планинама,
Тако и Куч муж је Албаније;"
Гдје он прође ту не ниче трава;
Тако и Куч муж је Албаније;"
Гдје он прође ту не ниче трава;
Он пркоси нашему Султану,
А нас покри руглом и срамотом!
А нас покри руглом и срамотом!
2.
ПОЈАВА
Улази слушкиња,
купи кафене
судове и ибрике и одлази.
судове и ибрике и одлази.
ЈУСУФ БЕГ
А Турске ми вјере више неће,
Мојом ћу му сабљом посјећ' главу,
Па ће онда Кучи бити мирни,
И Турци се од њих бојат неће!
Мојом ћу му сабљом посјећ' главу,
Па ће онда Кучи бити мирни,
И Турци се од њих бојат неће!
АХМЕТ
Јусо, Јусо, немој се срдити.
Није лако Марка ухватити;
Није лако Марка ухватити;
Ко ће поћи у пусте стијене,
И Комове где хајдуци живе?
Та страшно је то и помислити,
А камо ли главом извршити!
И Комове где хајдуци живе?
Та страшно је то и помислити,
А камо ли главом извршити!
ЈУСУФ БЕГ
Ја ћу лако Марка ухватити,
Позват' ћу га да мегдан дјелимо,
Знам јунак је, па ће ми изићи,
Кад му сабљом посијечем главу.
Кучи ће ми права бити раја,
И чињети што је мени драго.
Зар ја, паша Цара Свемоћнога,
Тол'ки народ држим у рукама,
Па да стрепим од шаке голаћа!
Позват' ћу га да мегдан дјелимо,
Знам јунак је, па ће ми изићи,
Кад му сабљом посијечем главу.
Кучи ће ми права бити раја,
И чињети што је мени драго.
Зар ја, паша Цара Свемоћнога,
Тол'ки народ држим у рукама,
Па да стрепим од шаке голаћа!
РУСТЕМ
Кучи јесу чудновати људи,
За ријеч ће убити човјека,
А камоли за вишу увреду.
Увјерен сам, да ће Марко доћи,
И ми њега морамо трсити,
Прије но он до Јусуфа дође!
За ријеч ће убити човјека,
А камоли за вишу увреду.
Увјерен сам, да ће Марко доћи,
И ми њега морамо трсити,
Прије но он до Јусуфа дође!
АХМЕТ
Ви сви знате, није давно било,
Кад дођоше из Куча двојица.
Раде Мучин и Мишо Спасојев,
И убише силног Миралаја,
Команданта од цареве војске,
На вратима варош Подгорице,
Међу тол'ко стотина Турака,
И крај свијех они утекоше,
Да се хвале што су учинили,
Међ Кучима и међ Каурима;
Кад дођоше из Куча двојица.
Раде Мучин и Мишо Спасојев,
И убише силног Миралаја,
Команданта од цареве војске,
На вратима варош Подгорице,
Међу тол'ко стотина Турака,
И крај свијех они утекоше,
Да се хвале што су учинили,
Међ Кучима и међ Каурима;
Ми смо све то очима гледали,
Нико од нас пушке неомрчи.
Ми са њима ратит' не можемо,
Мислим, да би за нас боље било,
Пријатељство с њима да држимо
И по нешто да им поклањамо,
Но на јаде да од њих живимо!
Нико од нас пушке неомрчи.
Ми са њима ратит' не можемо,
Мислим, да би за нас боље било,
Пријатељство с њима да држимо
И по нешто да им поклањамо,
Но на јаде да од њих живимо!
ЈУСУФ
БЕГ
Страх нагони чојка на слушање.
С њима друго ништа не помаже.
Већ главаре узет' у таоце,
Па сакупит' цареве хараче,
Нама на част, њима на срамоту,
А све оне, који се противе,
У сургун их ваља оћерати,
Ил' на сваке муке ударати,
Као што сам и некад чинио,
Кад се оно Кучи завјерише,
С њима друго ништа не помаже.
Већ главаре узет' у таоце,
Па сакупит' цареве хараче,
Нама на част, њима на срамоту,
А све оне, који се противе,
У сургун их ваља оћерати,
Ил' на сваке муке ударати,
Као што сам и некад чинио,
Кад се оно Кучи завјерише,
И уз претњу абер ми послаше,
Да не смијем више пашовати;
Да не смијем више пашовати;
Знате добро што сам учинио,
Ја похватах њине поглавице
Мусу, Љака, Баца и Јована,
Сургумисах к' Шами и Медини,
Одакле се никад вратит неће,
То ћу исто и сада учинити,
Што остане бит' ће ми покорно,
Те ћу онда с миром пашовати!
Ја похватах њине поглавице
Мусу, Љака, Баца и Јована,
Сургумисах к' Шами и Медини,
Одакле се никад вратит неће,
То ћу исто и сада учинити,
Што остане бит' ће ми покорно,
Те ћу онда с миром пашовати!
РУСТЕМ
Тако, Беже, тако већ никако
Јер наш Султан са Истока Сунце,
Што са силом свијет обасјава,
Ког' милује, њега кити златом,
А ког' мрзи огњем га сажиже!
Јер наш Султан са Истока Сунце,
Што са силом свијет обасјава,
Ког' милује, њега кити златом,
А ког' мрзи огњем га сажиже!
АХМЕТ
Ја сам чуо причу од старијих,
И ви, мислим, да је добро знате,
Кад су наши с Кучима ратили,
И тражили цареве хараче,
По грош један на свако огњиште,
Само колко Цара да признају,
И да вјерни буду и покорни,
И тако ми Вјере Пророкове,
И то нису хтјели учинити,
Султан се је тада наљутио,
Особито на Дрекаловиће,
Те је на њих силну посл'о војску,
Растер'о их по свој Црној Гори,
Чак до Босне и Старе Србије;
И ви, мислим, да је добро знате,
Кад су наши с Кучима ратили,
И тражили цареве хараче,
По грош један на свако огњиште,
Само колко Цара да признају,
И да вјерни буду и покорни,
И тако ми Вјере Пророкове,
И то нису хтјели учинити,
Султан се је тада наљутио,
Особито на Дрекаловиће,
Те је на њих силну посл'о војску,
Растер'о их по свој Црној Гори,
Чак до Босне и Старе Србије;
Мучише се за седам година,
А Морача и Ровци крвави,
Њину нејач одмах прихватише,
Подносише муке свакојаке,
Кроз пећине и планине пусте,
А Морача и Ровци крвави,
Њину нејач одмах прихватише,
Подносише муке свакојаке,
Кроз пећине и планине пусте,
Нападајућ' Султанову војску,
Са свих страна и свакога дана,
Док Султану они дојадише,
Те он војску своју назад врну,
А и они кућама се врате,
Стару пјесму понову одпочну,
Покорит' се они не могоше.
Кад наш Султан, Цар над Царевима,
Што Истоком влада и Западом,
Није мога' Куче умирити,
Нити својом рајом учинити,
Како бисмо ми то постигнули,
Када од њих и овдје дрхтимо?
ЈУСУФ БЕГ
Ти ту много причаш и мудрујеш,
Ахмет Ага, то тако не иде;
Ахмет Ага, то тако не иде;
Треба пушку узети у руке,
Па градове и границе чуват';
Па градове и границе чуват';
То је дужан ко год Цара љуби,
И који се царским хљебом храни!
И који се царским хљебом храни!
Сви устају и одлазе.
Завјеса пада.
